КАКО ЈЕ БИТИ ПРВА У ПРВОЈ?

Имамо част да вам представимо ђака генерације Прве београдске гимназије, Биљану Ковачевић.
- За Прву се каже да је строга, па чак и "елитна", стога откуд ти у Првој?
Управо зато, јер је Прва строга и "елитна" гимназија.

- Поред учења бавила си се и захтевним ваннаставним активностима. Поред подршке, да ли си наилазила на неразумевање ученика и професора?
Да, поред учења била сам главни и одговорни уредник школског часописа X-пресс, иницијатор и председник школског парламента и модератор трибина које сам организовала у сарадњи са својом професорком филозофије. Поред читалаца и дивне публике на трибинама који су били моја велика подршка и разлог због којег сам увек и поново настављала даље, наилазила сам на велико неразумевање како ученика, тако и професора. У почетку сам то неразумевање оправдавала недовољном упознатошћу у мој рад оних који су критике упућивали, али сам временом схватила да моји помаци у раду њих нису навели да промене мишљење. Жао ми је због тога, јер је мој рад делом био упућен и њима, јер сам од њих увек тражила одговор и негде потајно очекивала реакцију. Али, упркос томе један од главних "криваца" због којих се никада нисам поколебала, због којих сам истрајала јесу упорност и подршка мојих професора Невенке Крстајић, Љиљане Радојчевић, Снежане Кузмановић, Родике Златановић и других који су веровали у мене. Њихово поверење били су моја највећа награда.

- Наше генерације данас прилично критички реагују на школски систем оцењујући га пре свега као тегобан и несавремен. Из твоје призме, да ли је то баш само тако или се често иза тога крије и алиби за сопствени нерад и инертност?
Да, сматрам да је постојећи школски систем несавремен, да намеће једну врсту општости, истовремено не дајући довољно потпоре и правог сазнања онима који су део истог. Али је велика грешка скривати се иза љуштуре тог лошег и помало нарушеног школства, јер да сам се ја водила том сентенцијом остала бих само обичан ученик који долази у школу са суморним погледом, једва чекајући да се дан заврши. Напротив, покушала сам, у складу са својим могућностима, да променим оно што сам сматрала лошим и да допринесем да добре ствари у школи напусте своју сенку. Бивајући понекад главни актер, имала сам прилику да упознам оне који критикујући школски систем постају његови таоци. То није оно чиме треба да се водимо, оно чему треба да тежимо.

- Најнапорнија година у Првој?
Најнапорнија година била је прва година, када смо сви помало уплашени проналазили себе међу мноштвом непознатих лица, ученика и професора. Баш зато прва година остаје упамћена по својој чудној борбености и намери да се стекне део под сунцем, а у дворишту Прве гимназије. Тешко је сетити се тежине градива, јер је она мање важна од тог адапционог синдрома који је међу нама владао. И била је најважнија година, јер оно што се стекло тада, а мислим на поверење и наклоност, трајало је током целог школовања.

- Има ли фер-плеја у односу професор-ученик који се обично сматра конфликтним?
Наравно да има, али све зависи од тога каква је сарадња између ученика и професора. Дешава се да је професор отворен, комуникативан и да истиче жељу за добром сарадњом са учеником, али пак ученик бива тај који одбија ту сарадњу затварајући се у свој оклоп, далеко иза своје маске. Постоје ученици који су отворени, комуникативни, али који наилазе на затворена врата и одбојност професора. Али сигурна сам да веома често та отвореност и комуникативност бивају обострани, и тада се рађа диван однос, феноменалан фер-плеј. По одласку из школе, тај фер-плеј, можда, највише недостаје.

- Опиши нам једном речју школовање у Првој.
НЕЗАБОРАВНО...

- Боја и музика Прве?
Боја: сиво-црвена. Сива боја се односи на све присутну "малаксалост", незаинтересованост, пасивност, а црвена боја означава снажан искорак, непоколебљивост, истрајност, оно што је другачије. Музика - ??? У глави ми одзвања мелодија песме групе Негатив "Збуњена".

- Да ли постоји нешто што си желела да урадиш током школовања, а ниси успела?
Да, много тога. Волела бих да сам окупила око себе већи број људи који су расположени да учествују, да буду део тима који је стремио ка добром, волела бих да сам окупила већи број талентованих ученика који пишу, сликају, који су креативни и који желе нешто више, нешто боље. Волела бих да сам Парламент основала раније и својим радом дуже допринела раду истог. Волела бих... Али потребно је било помало одрасти, сазрети, бити свестан својих жеља и могућности.

- Следеће, можда најважније ђачко питање: "Како овладати неподношљивом лакоћом учења, а не бити штребер, што се види на твом примеру (распитали смо се)?".
Веома једноставно. Одабрала сам онај пут који је лакши. Једноставније је учити са разумевањем, покушати што целовитије усвојити ново, него бубачити без реда и смисла. Тешко је бити штребер, проводити хиљаде сати над књигом, неразумевајући прочитано и као круна свега заборавити исто за пар сати.Учити са разумевањем значи искористити научено, не учити дупло и понекад се извући када професор пита, а нисте спремни.

- Тренутак у Првој који памтиш?
Исправићу вас, реч је о тренуцима којих је много. Никада нећу заборавити када је професорка физике, поред тога што су сви ученици одбили да присуствују часовима као знак протеста због страшних догађаја који су се десили на Косову, марта 2004. године, своје одељење дневником "појурила" на час француског, једини одржан час тог дана у школи. Никада нећу заборавити дивно изненађење које ми је приредила редакција часописа, а поводом мог рођендана. Моја другарица, учествујући у томе, ме је одвукла до свечане сале школе рекавши да мора нешто да се договори са професорком. Замолила ме је да јој правим друштво. Случајно, замолила ме је да уђем са њом. Ушавши, угледала сам редакцију, било их је двадесетак. Стајали су поред бине, поред њих је био сто са цвећем и колачима, у рукама су држали поклоне и при мом уласку на клавиру одсвирали рођенданску песму, потом су ми срдачно честитали и улепшали мој рођендан, чинећи га једним од најлепших.

- Ми смо изабрали тебе, а кога би ти волела да интервјуишеш?
Волела бих да разговарам са онима који су ми били негде ту, на домак руке. Реч је одељењу III8 моје школе. То су креативни клинци који ових дана снимају играни филм, који свако слободно време, понекад и часове користе да би сјурили у школско двориште, зграбили камеру и отпочели нешто што је ново, другачије. Једва чекам да видим тај филм, којем ћемо се смејати, али на који ћемо бити јако поносни.

- Да поново уписујеш средњу школу, са истим искуством, да ли би опет уписала Прву?
Наравно, не бих са двоумила. Прва би увек и поново била мој избор.

- Како је бити прва у Првој?
Феноменално. Поред тога што сам добитник Скарлићеве награде за писца генерације тешко је исказати и преточити мисли у речи. Још увек сам помало нема, изненађена, збуњена. Дивно је бити део тима те "елитне".

Милош Бељић III8
Стојан Аћимовић II7